Хајде да испратимо један DNS упит са рачунара корисника. Рачунар корисника зна адресу неког DNS сервера (то је најчешће DNS сервер Интернет провајдера или DNS сервер компаније). Када корисник у адресну линију веб претраживача укуца адресу www.rnids.rs, рачунар ће послати упит том DNS серверу очекујући као одговор IP адресу веб стране РНИДС-а. Постоји велика шанса да DNS сервер вашег Интернет провајдера зна IP адресу www.rnids.rs јер су многи његови корисници пре вас мали исти захтев и DNS сервер је запамтио, или кеширао („cached“ у DNS терминологији), и ваш рачунар ће одмах добити одговор. DNS кеш има двојаку улогу, да убрза налажење одговарајуће IP адресе за популарне Интернет сервисе, али и да смањи оптерећење глобалног DNS сервиса, јер упити не иду даље од првог DNS сервера који је познат вашем рачунару. Ако Интернет адреса коју је корисник тражио, у овом случају www.rnids.rs, није позната вашем DNS серверу, или хијерархијским серверима за кеширање, упит који је његов рачунар послао ће стићи до самог корена глобалног DNS система, до root сервера, тачније, до једног од тринаест root сервера. Root сервери представљају посебан сет, хијерархијски највиших, DNS сервера који знају адресе ауторитативних DNS сервера за хијерархијски највише делове Интернет назива, тј. за део адресе са десна на лево до тачке. То је у нашем случају ,RS, али root сервери знају и IP адресе ауторитативних DNS сервера и за остале домене највишег нивоа, или TLD (Top Level Domain), као што су: com, net, org, edu, it, uk, se, de, срб, рф…